детаљ слике: КРК Арт дизајн

ВЕЛИКАНИ ЉУДСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ 5

Др СИМО ЈЕЛАЧА

ГОТФРИД ЛАЈБНИЦ (1646-1716), немачки математичар

Лајбниц је упамћен као веома упоран истраживач у развоју математичких теорија, пре свега статистике. У Лондону се састао са Њутном, а касније су обојица тврдили да су први пронашли рачун, који никада није у потпуности потврђен. Лајбницу би се могло више веровати да је био у праву. Године 1700. Лајбниц је убедио Фридриха И Пруског да формира Пруску академију наука, чији је Лајбниц постао први председник.

ЕДМУНД ХАЛЕЈ (1656-1742), енглески астроном

Халеја најчешће помиње комета коју је открио 1682. године и која је по њему добила име, Халејева комета. Халеј је подстакао Њутна да објави своје Принципе. Проучавао је појаве и путање комета у свемиру и закључио да се комете поново појављују у тачно одређеном временском периоду. Према његовим прорачунима, Халејева комета се појављује сваких 76 година, и заиста, поново се појавила 1758. године, затим 1834. године, затим 1910. и последњи пут 1986. године, а следеће појављивање ће се десити 2062. године. То значи да се Халејева комета може видети само једном у људском животу. Халеј је проучавао путање двадесет три комете, које је објавио 1705. године у ‘’А Синопсис оф тхе Астрономи оф Кометс’’. Такође је утврдио да и звезде имају своје путање, а за Месец је израчунао деветнаестогодишњу путању на основу које је потврдио теорију секуларног убрзања коју је предвидео још 1695. Током 1716. године израчунао је Земљину удаљеност од Сунца у односу на планету Венеру. Такође је направио мапу јужног сазвежђа 1679. године

Поред астрономије, Халеј се сматра оснивачем геофизике, 1686. године, тако што је направио карте ветрова на земљи, са морским струјама и магнетним вибрацијама. Такође је проучавао салинитет мора и испаравање језера 1687-1694, према чему је израчунао старост Земље. Он је математички израчунао притиске као функцију надморске висине, чиме је усавршио барометар. Чак је израчунао и морталитет становништва, величину атома, оптику дуге итд.

ТОМАС ЊУКОМЕН (1663-1729), енглески проналазач

Њукомен је почео да гради прву парну машину 1705. године, а пустио је у рад 1712. године. Имао је своју радионицу у којој је производио уређаје за испумпавање воде из рударских окана. Прво је смислио да користи атмосферски притисак уместо коња и људског рада, па је створио вакуум на једној страни и притисак на другој, што је створило одређену количину рада. Затим је уместо ваздуха користио водену пару 1712 и тако успешно решио задати задатак. Помоћу полуга, његова пумпа је извлачила 27.000 литара воде на сат при снази од 5,5 КС. За живота је поставио 29 таквих пумпи. После њега, много боље решење постигао је Џејмс Ват (1736-1819), чиме је започела индустријска револуција.

ДАНИЕЛ ФАРЕНХАЈТ (1686-1736), немачки физичар

Фаренхајт је рођен у Гдањску у Пољској и већи део живота радио је у Италији, где се заинтересовао за термометрију. Први примитивни термометар конструисао је Галилео, док је Фаренхајт први користио алкохол за своје термометре 1709. године, затим живу 1714. Већ 1715. године конструисао је скалу термометра, прихватајући тачку смрзавања воде као нулту тачку. Својим прорачунима је открио да се вода смрзава на 30°Ф, а да је температура људског тела 90°Ф. Касније су ове вредности ревидиране на 32°Ф односно 96°Ф. Према тој скали, тачка кључања воде била је на 212°Ф. Према датој скали од 32 до 212, постоји 180 подеока и исто се користило широм света, до 1970. године у Енглеској, а у САД до данас. Касније је Фаренхајтова скала углавном замењена Целзијусовом скалом, према аутору Швеђанину Андерсу Целзијусу (1701-1744).

ДАНИЕЛ БЕРНУЛИ (1700-1782), швајцарски математичар и физичар

По завршетку студија у Европи, Бернули је отишао на Академију наука у Ст. Петерсбург, Русија, где је студирао математику. Са 32 године одлази у Швајцарску, где ради као професор анатомије, затим ботанике и на крају физике. Остао је упамћен по свом делу Хидродинамика у коме је 1738. описао својства воде у току, која је у науци позната као Бернулијев закон и Бернулијева формула.

КАРЛУС ЛИННАЕУС (1707-1778), шведски ботаничар

Карлус Линус је од малих ногу волео цвеће, због чега је и добио надимак „Мали ботаничар”. Већ 1735. објавио је своје прво дело Система Натурае (Природни систем) у коме је поставио нови систем именовања биљака. Свако име се састојало од две речи, од којих прва дефинише род или групу врста којој припада дотична биљка, а друга реч означава одређену врсту или врсту биљке. На пример, назив сунцокрета је Хелиантхемум аннус према Линусу. Линусов метод је био далеко једноставнији од свих претходних метода. Овај систем именовања биљака је и данас у употреби, широм света.

РУЂЕР БОШКОВИЋ (1711-1787), дубровачки научник и дипломата

Руђер Бошковић је рођен у Рагузи (Дубровник), а студирао је математику и физику у Риму. Он је један од првих светских научника који је прихватио теорију Исака Њутна о универзалној гравитацији. Већи део живота радио је у Риму, али је управо због Њутна отишао у Британију 1759. године, где је имао прилику да упозна многе светске научнике тог времена. Бошковић је британским научницима био добро познат по својој теорији о атомизму. Поред тога, истакао се као хемичар, у доменима: кохезије, хемијских афинитета, кристализације, као и у области топлоте. За Бошковића, Ј.Ј. Томсон је рекао да је дао најбоље објашњење кохезије, која је прихваћена у целом свету. Руђер Бошковић је имао значајан утицај на енглеске научнике: Дејвија, Фарадаја, Максвела, Келвина и Џ. Тхомсона. Томпсон је рекао и да је Бошковићев рад толико напредовао да је имао највећи утицај на Давијева и Фардејева даља истраживања. Руђер Бошковић је започео, а Мајкл Фарадеј завршио теорију хемијских елемената и електролита. Бошковић је у своје време објавио 70 научних радова, у којима је обрадио области оптике, гравитације, тригонометрије, астрономије и метеорологије. Истакнути у доменима атомске теорије, Максвел је 1877. године у часопису Натура писао о Бошковићу: „Најбоље што можемо да урадимо је да се ослободимо појма језгра и заменимо га атомом Руђера Бошковића“. Лорд Келвин је веровао да су Бошковићеве идеје апсолутне и да је његова теорија неограничена.

Бошковић се сматра пиониром геодетске науке и први је покренуо мерење земљиних нерида. Такође је живео у Француској и постао члан Француске академије наука, а био је и члан Краљевског друштва у Риму. Поред свега што је радио у науци, изузетно се добро залагао за своју земљу, па је током боравка у Риму био и званични дипломатски представник Дубровника. Напомена: Хрвати Руђера Бошковића сматрају својим, јер им је као такав потребан, иако се према доступним подацима чини да је српског порекла.

ЏОЗЕФ БЛЕК (1728-1799), шкотски хемичар

Јосеф Блек је студирао хемију у Единбургу и био је професор медицине на Универзитету у Глазгову. Он је први открио способност супстанци да апсорбују топлоту без повећања температуре и увео је концепт латентне топлоте. Латентна топлота је најбоље објашњена у случају топљења леда, за које време се одржава константна температура од 0°С, као што је случај приликом испаравања воде на 100°С. Овим открићем је објаснио разлику између топлоте и температуре. Заслужан је и за откриће угљен-диоксида. Екстраховао га је из реакције распадања калцијум карбоната, из процеса дисања, у процесу сагоревања угља и у процесу ферментације. У хемији је истицао важност квантитативног експериментисања.

ХЕНРИ КАВЕНДИШ (1731-1810), енглески физичар

Рођен је у Ници у Француској, а студирао је на Универзитету Кембриџ, који није завршио. Од родитеља је наследио велико богатство и са њим се врло чудно понашао. Изводио је експерименте из физике и хемије и објављивао их у великом броју радова. Кевендиш је заслужан за пионирски рад у откривању и разумевању незапаљивих гасова. Открио је и метод мерења тежине гасова. Утврдио је да мешањем две запремине незапаљивог водоника и једне запремине кисеоника настаје вода (2 Н + О = Н₂О). Како сам Кевендиш није журио да објави своја открића, ово откриће су му објавили Антоан Лавоазије (1743-1794) и Џејмс Ват (1736-1819). Важност овог доказа, да вода није елемент, како се веровало још од Аристотела, је огромна. Такође је доказао да се и ваздух састоји од једног дела кисеоника и четири дела азота, а исто је где год се узима узорак. Поред тога, доказао је и присуство 1% других гасова, које је назвао инертним гасовима, пошто се у то време нису могли одвојити. Поред свих претходних, открио је азотну киселину растварањем азот-оксида у води. Сматра се да је Кевендиш био око пола века испред својих савременика. Већина његових открића остала су необјашњена све док нису пронађене његове белешке, које је објавио Џејмс Кларк Максвел (1831-1879) након Кевендишове смрти. Кевендиш је одредио густину земље, 5,5 пута већу од воде. Бавио се и испитивањем електричне енергије, које су после њега завршили Чарлс Кулон (1736-1806), Георг Ом (1789-1854) и Мајкл Фарадеј (1791-1867). Кевендиша посебно хвали Михајло Пупин у својој књизи „Од досељеника до проналазача”.

ЏОЗЕФ ПРИСТЛИ (1733-1804), енглески хемичар

Џозеф Пристли је упамћен по открићима неколико гасова, укључујући угљен-диоксид из ферментације, који је користио у производњи сода воде, и водоник, азот-оксид (гас за смејање), азот-диоксид, азот-оксид, хлороводоник, угљен-моноксид, сумпор диоксид, амонијак и други. Његово најзначајније откриће је свакако кисеоник.

ЏЕЈМС ВАТ (1736-1819), шкотски проналазач

Џејмс Ват се најчешће помиње као први проналазач парне машине. Он то заиста није. Прву парну машину направио је Томас Њукомен, четврт века пре Ватовог рођења. Међутим, Њукоменова машина је била ограничена само на испумпавање воде из рударских окана, а Ватова парна машина је нашла веома широку примену и њеном применом је започела индустријска револуција. Године 1765. Ват је реконструисао и унапредио Њукоменову машину, додајући парни кондензатор и одржавајући константну температуру радног цилиндра. Његова масовна производња и примена почела је 1775. године, а 1790. Ват је у потпуности усавршио своју машину модификујући је у ротациони механизам са центрифугалним регулатором брзине.

ШАРЛЕС ДЕ КУЛОМБ (1736-1806), француски физичар

Шарлес Колумб је открио да су електрицитет и магнетизам два различита флуида. По његовом закону (Кулонов закон) силе између два наелектрисана тела су сразмерне корену њихових растојања. На пример, утростручењем удаљености између наелектрисаних тела, сила се смањује девет пута. Такође, сила је директно пропорционална производу наелектрисања оба тела. Другим речима, Њутнов закон гравитације се огледао у електрицитету. Колумб је направио сличан налаз за магнетизам, па су неки научници почели да размишљају да ли постоји нека међузависност између гравитације, електрицитета и магнетизма. Међутим, сам Кулон је веровао да су то различите течности. Након Кулона, Кристијан Ерстед (1777-1851), Андре-Мари Ампер (1775-1836) и Мајкл Фарадеј (1791-1867) дефинисали су феномен електромагнетизма.

У част Кулона, СИ мерни систем увео је јединицу електричног наелектрисања названу Кулоном, која је једнака протоку струје од једног ампера у једној секунди.

ЖОЗЕФ ЛУЈ ЛАГРАНЖ (1736-1813), француски математичар

Јосеф Лагранж је Француз, рођен у Торину, Италија. Његово прво интересовање за науку било је засновано на делима енглеског астронома Едмунда Халеја, као и на математици. Касније, као директор Академије у Берлину, заинтересовао се за кретање планета. Вратио се у Париз 1787. и реформисао математички систем. А после Француске револуције, то је био Наполеон који му је одао лично признање за своја достигнућа. Данас постоји концепт Лагранжове математике.

ЛУИГИ ГАЛВАНИ (1737-1798), италијански научник

Галвани је, експериментишући са струјама, приметио да сјајни бубњеви на металној огради производе струју. Исто је касније оповргао Алесандро Волта, али је Галвани у науци остао упамћен по називу Галванометар, који је дат у његову част, а користи се за мерење електричних струја, као и по процесу званом галванизација, који подразумева површинску примену. од металних јона.

Наставиће се

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: